Усвојење је чин успостављања система права и обавеза између детета које се усваја (усвојеник) и особа које га усвајају (усвојитељи), који је идентичан правима и обавезама које иначе постоје између детета и родитеља. Истовремено, права и обавезе између детета и његових биолошких родитеља и сродника престају да постоје – осим ако дете није усвојено од стране супружника или ванбрачног партнера његовог родитеља.

Ко може бити усвојен

Да би неко дете могло бити усвојено, потребно је да истовремено буду испуњени следећи услови:

• да је дете старије од три месеца и млађе од 18 година, као и да није стекло потпуну пословну способност;
• да су родитељи детета преминули, непознати или непознатог боравишта, или да су живи и познати, или лишени пословне способности или родитељског права , или да просто желе да дају дете на усвојење;
• да дете није већ усвојено.

Ко може да усваја

Најчешће, као усвојитељи се појављују брачни и ванбрачни парови. У изузетним случајевима – а изузетност овде потврђује посебна дозвола министра рада и социјалне политике – усвојитељ може бити и особа која живи сама.

Усвојитељи могу да буду само особе за које је утврђено да поседују својства „на основу којих се може закључити да ће родитељско право вршити у најбољем интересу детета“. То аутоматски искључује оне који су:

• потпуно или делимично лишени родитељског права или пословне способности;
• оболели од болести која може штетно деловати на усвојеника;
• осуђени за неко од кривичних дела против брака, породице, полне слободе или живота и тела.

Између усвојитеља и усвојеника мора да постоји одређена старосна разлика – не мања од 18, нити већа од 45 година.

Истовремено, међу њима не сме да постоји крвно сродство – било у правој линији (дете, унук, праунук), било у бочној линији (брат, сестра, полубрат, полусестра).

Чак и ако су сви ови критеријуми испуњени, до усвојења ће доћи само ако надлежни орган процени да је то у “најбољем дететовом интересу”.

Страни држављани као усвојитељи

Странцима је усвајање дозвољено под два услова: да се усвојитељи не могу наћи међу држављанима Србије, за шта је рок годину дана од уношења података у Јединствени лични регистар усвојења, али и да се надлежни министар сагласи са усвојењем. Изузетно, министар се може сагласити са усвојењем и пре истека рока од годину дана, ако се процени да је то у најбољем интересу детета.

Ко одлучује о усвојењу

Ако дете има родитеље, потребна је њихова сагласност да би се уопште разматрала могућност усвојења – осим у случају да су родитељи трајно лишени родитељског права или пословне способности (што су често и разлози покретања процеса усвојења). Тада, као и у случају да дете нема родитеље, потребна је сагласност његовог старатеља. На све то, згодно је поменути да право на став овде има и свако дете које је старије од 10 година.