Мајка и ћерка живе саме у Хомољским планинама
Мајка и ћерка од којих једна има деведесет осам година, а друга осамдесет, живе саме у Хомољским планинама код Кучева. Иако живе већ деценијама саме и у суровим планинским условима, Душанка и Станка не желе да напусте свој дом.
До њих се стиже врлетним путем преко потока, кроз шуме и јаруге. Скромни кућерак у коме бораве Душанка и Станка, мајка и ћерка, сакривен је међу Хомољским планинама у засеоку Буковска река двадесетак километара од Кучева. Њих две овде саме векују.
Душанка говори само влашки језик. Не зна да чита и пише. Њена ћерка осамдесетогодишња Станка српски је, каже, научила слушајући транзистор.
“Ја тако слушам и понављам како он са транзистора прича и тако сам научила”, објашњава Станка.
Радници Центра за социјални рад из Кучева Душанку и Станку обилазе два пута недељно. Донесу им храну и лекове. Оне саме у Кучево нису сишле годинама. Нити имају снаге за то, нити потребе. Струју немају, али имају соларни панел и мобилни телефон. И текућу воду. Саме су је довеле пре више од тридесет година, са извора удаљеног пар километара.
“Брдо, брдо, брдо, све до извора. Копале смо по зимском времену, будаком”, сећа се Станка.
Иако их године притискају углавном су доброг здравља. Станка је код лекара била још пре неколико година. Каже да се доктор крстио кад је чуо да за својих осамдесет година није примила ињекцију. Једу оно што имају у башти, кромпир, шаргарепу, пасуљ. Не купују паштете и саламе.
Бака Станка не пије кафу нити алкохол, али признаје да има један порок. Дуван. И то из своје баште. На питање, да ли јој се мајка љути зато што пуши, одговара да се не љути, само јој пребацује да није прави пушач, јер јој се цигара, коју сама завија, често гаси.
Душанка је постала удовица још за време Другог светског рата. Станка је по удаји живела до смрти мужа у оближњем селу а онда се пре више деценија вратила у родитељски дом да брине о мајци. Станкина ћерка живи са својом породицом у Буковској, али мајку и баку не обилази. Њих две се тако саме боре са суровом планином и још суровијим животом. Али не желе никуда да оду.
Директорка кучевског Центра за социјални рад Слађана Марановић Николић каже да су желели да их сместе у Дом за стара лица, али су оне то одбиле, а Иипроцена стручних служби је била да се Душанка и Станка не би тамо адаптирале. Центар им помаже финансијски, у лековима а имају и право на туђу негу и помоћ.
Станка не жели да иде у Дом. Остаће у својој кући, макар јела траву, каже. Али мисли да њу и њену мајку неће сви заборавити.
Центар за социјални рад из Кучева у својој евиденцији има 150 корисника социјалне помоћи. Душанка и Станка свакако су илустративан пример старих који често остају заборављени, чак и када не живе у планини.