Majka i ćerka žive same u Homoljskim planinama
Majka i ćerka od kojih jedna ima devedeset osam godina, a druga osamdeset, žive same u Homoljskim planinama kod Kučeva. Iako žive već decenijama same i u surovim planinskim uslovima, Dušanka i Stanka ne žele da napuste svoj dom.
Do njih se stiže vrletnim putem preko potoka, kroz šume i jaruge. Skromni kućerak u kome borave Dušanka i Stanka, majka i ćerka, sakriven je među Homoljskim planinama u zaseoku Bukovska reka dvadesetak kilometara od Kučeva. Njih dve ovde same vekuju.
Dušanka govori samo vlaški jezik. Ne zna da čita i piše. Njena ćerka osamdesetogodišnja Stanka srpski je, kaže, naučila slušajući tranzistor.
“Ja tako slušam i ponavljam kako on sa tranzistora priča i tako sam naučila”, objašnjava Stanka.
Radnici Centra za socijalni rad iz Kučeva Dušanku i Stanku obilaze dva puta nedeljno. Donesu im hranu i lekove. One same u Kučevo nisu sišle godinama. Niti imaju snage za to, niti potrebe. Struju nemaju, ali imaju solarni panel i mobilni telefon. I tekuću vodu. Same su je dovele pre više od trideset godina, sa izvora udaljenog par kilometara.
“Brdo, brdo, brdo, sve do izvora. Kopale smo po zimskom vremenu, budakom”, seća se Stanka.
Iako ih godine pritiskaju uglavnom su dobrog zdravlja. Stanka je kod lekara bila još pre nekoliko godina. Kaže da se doktor krstio kad je čuo da za svojih osamdeset godina nije primila injekciju. Jedu ono što imaju u bašti, krompir, šargarepu, pasulj. Ne kupuju paštete i salame.
Baka Stanka ne pije kafu niti alkohol, ali priznaje da ima jedan porok. Duvan. I to iz svoje bašte. Na pitanje, da li joj se majka ljuti zato što puši, odgovara da se ne ljuti, samo joj prebacuje da nije pravi pušač, jer joj se cigara, koju sama zavija, često gasi.
Dušanka je postala udovica još za vreme Drugog svetskog rata. Stanka je po udaji živela do smrti muža u obližnjem selu a onda se pre više decenija vratila u roditeljski dom da brine o majci. Stankina ćerka živi sa svojom porodicom u Bukovskoj, ali majku i baku ne obilazi. Njih dve se tako same bore sa surovom planinom i još surovijim životom. Ali ne žele nikuda da odu.
Direktorka kučevskog Centra za socijalni rad Slađana Maranović Nikolić kaže da su želeli da ih smeste u Dom za stara lica, ali su one to odbile, a Iiprocena stručnih službi je bila da se Dušanka i Stanka ne bi tamo adaptirale. Centar im pomaže finansijski, u lekovima a imaju i pravo na tuđu negu i pomoć.
Stanka ne želi da ide u Dom. Ostaće u svojoj kući, makar jela travu, kaže. Ali misli da nju i njenu majku neće svi zaboraviti.
Centar za socijalni rad iz Kučeva u svojoj evidenciji ima 150 korisnika socijalne pomoći. Dušanka i Stanka svakako su ilustrativan primer starih koji često ostaju zaboravljeni, čak i kada ne žive u planini.